Видљиви човек, или култура филма

„Видљиви човек“ (1924) мађарског писца и песника Беле Балажа (1884–1949) једна је од првих књига о теорији филма. Верујући да „филм чини човека и његов свет видљивим“, Балаж – под утицајем идеја Анрија Бергсона, Георга Зимела и Вилхелма Дилтаја, код којих је студирао у Паризу и Берлину – окреће се физиогномији и изразима лица, постајући пионир у проучавању лица и крупног плана. Он улази у полемику са Кулешовим и Ајзенштајном како би идентификовао естетске обрасце кинематографије, описује и анализира његове облике изражавања и идентификује принципе који су учинили кинематографију толико популарном. Балаж испитује различите врсте филмова, открива тајне оптичких трикова, процењује нови тренд – кинематографију у боји – открива значај звука и музике за филмове и исмева „срећан крај“. Балажове идеје не припадају искључиво прошлости; њима се стално баве научници, историчари и филмски семиотичари. Утицај Видљивог човека на теоријску мисао протеже се од концепта „ауре“ Валтера Бенџамина до филмске семиотике Кристијана Меца и феминистичких теорија погледа.