Ружа

„Понекад се питам зашто ми је потребна спољна фигура о којој бих писала: моја мајка, мој отац, Светлана. Зашто не могу да пишем о себи? Зато што сам ја основа рефлектујуће површине огледала. Метални премаз. Можете дуго гледати у задњу страну огледала и не видети ништа осим фине блиставе прашине. Ја одражавам стварност.“ Оксана Васјакина завршава своју трилогију аутофикције, коју је започела књигама „Рана“ и „Степа“, романом у којем покушава да разоткрије мистерију кратког, готово бестежинског живота своје тетке Светлане. Из малих фрагмената сећања формира се сложена слика у којој тешки односи са мајком, породична нестабилност и равнодушност према сопственој судбини коегзистирају са готово детињом рањивошћу и чистотом. Али што јунакиња даље залази у причу о Светлани, то више схвата своју нераскидиву везу са њом и све више сазнаје о себи и природи свог писања. Оксана Васјакина је књижевница и добитница награда Лицеј (2019) и НОС (2021).