Византијска астрологија: наука између православља и магије

Астрологија је најстарија наука о небеским телима и њиховом утицају на сва жива бића на Земљи. Настала је на обалама Еуфрата, одакле се касније проширила у Египат, Малу Азију и Грчку. За људе антике, астрологија је, заједно са магијом, била начин разумевања света око нас, предвиђања будућности и савладавања сила природе. Међутим, током касног Римског царства, са ширењем хришћанства, став према древним учењима се променио у презир, а предиктивна пракса је забрањена на законодавном нивоу. Ипак, у Византији од 7. до 14. века, интересовање за астрално прорицање није јењавало: апологете древног учења покушавале су да га представе као легитимно и у складу са хришћанском доктрином. Идеја је била да ако проучавање небеских тела помаже у дешифровању њиховог значења за људе, такав рад треба сматрати побожним и прослављајућим Творца кроз проучавање Његовог стварања. Кроз сведочанства анонимних научника, секуларних интелектуалаца, монаха и царева, аутор покушава да прати како је наука о звездама, заједно са астрономијом и математиком, тражила оправдање за своје постојање у новом хришћанском друштву.